Српска Босна

Само истина може да нам да најчистији одговор у којем правцу Србија треба да крене. Све остало је блато, мутљавина, извртање чињеница - да ли то урађено у корист исламиста, или у корист усташа, или у корист неких странака у Србији које су у последњих 11 година више неистина трвдили као истину и тако више зла нанели Србима него муслиманима и Хрватима ?

 

Британски програм исељавања Срба из Босне

Ради се о Черчиловом плану, који је преко Michael Lees-а (SOE - британског обавештајца за Балкан, који је био стациониран у Каиру) спровео Тито (као одувек про-западно оријентисан), а који план је врло добро био познат четницима Драже Михајловића у изгнанству.

План је подразумевао исељавање Срба из Босне у Војводину, како би се Срби у Босни довели у мањину.

До другог светског рата Срби су били већински народ у Босни – односно Босна је била српска.

Док је Босна била српска, Срби муслиманске вероисповести су себе сматрали Србима и писали ћирилицом. Један од најпознатијих међу њима је био Меша Селимовић. Отуд не треба да чуди ни постојање великог броја четничких команданата муслиманске вероисповести који су се борили против муслимана из тзв. Ханџар дивизије. За четнике - Србе муслимане, од  вере је било важније српство, краљ и отаџбина .

У многим градовима у Босни, читави делови градова у којима су живели муслимани су се до '74 изјашњавали као Срби.

У рату 90-тих, Фикрет Абдић је ратовао против Алијиних муслимана (који су ратовали против Срба) и основао АП Западну Босну ...

Енглези су били ти који су осмислили и диктирали услове, уз финансијску помоћ Титу.  Да ли се ико икад питао одакле онолики зајмови од стране Запада дати Југославији?

У савременом добу, наставља се план Запада отимања Србима земље у Босни, па је територија коју Срби данас држе испод 50%.

За време Тита је смањен број Срба у Босни, у новије доба - од 90-тих наовамо нам је смањена територија. А од 2000-те до данас, преко ДС-а се покушава да  уништи и то мало РС што су Енглези и Американци договорили са Србима, да је преко ДС-а и Тадића озлогласе као геноцидну творевину. Скупштина Србије је и сама донела резолуцију о Сребреници.

Отворена анти-српска власт у Србији успостављена од Запада је ту да сакрије геноцид над Србима у Босни (поред Хрватске и КиМ) и да оптужи Србе за геноцид и за туђе злочине. Тиме покушава да запуши уста Србима да праве питање око тог учињеног геноцида. Шта заузврат за то добија жути режим? Заузврат добија да сви ти жути политичар и највећи криминалци - који су опљачкали државу до сржи преко приватизације, добију заштиту од процесуирања њихових криминалних радњи у последњих 11 година - ако Србија (не дај Боже) уђе у еУ.

Зато Тадић никада није обишао ни једну српску гробницу – место масакра над Србима у Босни.

Након свих ратова, мржња се и даље подстиче код муслимана према Србима, а западни план и даље наставља да спроводи.

Занимљиво је да Зукорлић и имами отворено шире мржњу према православној Србији у Рашкој области, а да власт у Србији поводом тога ништа не предузима.

Још очигледније, Срби у Републици Српској су сведоци тога, како хоџе са оне стране Дрине  шире ислам и мржњу против Срба, а што нико у Србији неће да обелодани.

За незнање и необавештеност у Србији више нема места – сви смо ми обавештени. Само је питање хоће ли неко коначно да устане у одбрану српског интереса.

Изванредан пример за то да су Тадић и жути англо-сакоснске слуге и траже протекцију од газда за то што ће Србију распарчају и уведу у англо-саксонски савез, је оно што се у Русији десило за време и после Јељцина, када су тајкуни у Русији тражили приближавање Америци (и уништавање тадашње СРЈ). Руски лопови и криминалци нису успели да претворе Русију у америчку колонију, а што је донекле успело Тадићу и банди у Србији, па су морали да беже у Америку и Енглеску, којима су те државе пружиле уточиште и одатле они даље шире анти-руску пропаганду и мржњу према свему што је руско.

10 хиљада Срба је убијено у Сарајеву, делеко више него у Сребреници. Зашто Тадић о томе не доноси Резолуцију?

Својевремени протести против НАТО-а у Србији били су тек млаки почетак. Треба ићи даље и скидати са власти оне који нас мрзе, исмејавају, туку, хапсе и убијају, по налогу Запада.

Мушкарци, жене и интернет романса

Мушкарци - они који имају породицу, друге жене у великој већини посматрају као сексуалну играчку, част изузецима, што је можда и нормално, јер су мушкарци једноставно створени да **** жене, тако да кад и имају ванбрачну везу у највећем броју случајева они ипак остају са породицом и врло добро знају да развајају између породице и сласти. Чак и ако са женом у ванбрачној вези имају дете.

Мушкарци – sexual predators, чак и они који нису заузети, нису ништа бољи. Како мушкарци називају жене: рецимо "риба" .... а што је (погрдан) еуфемизам за шта? Прихваћен, нажалост, чак и од стране жена.

С друге стране, жене су очигледно "темпиране" од стране природе другачије.

Шта одговара жени? ....

Пажња .....

Женама ко поклони пажњу, лепе речи, комплименте - све то наизглед, жене се топе од задовољства, иако су можда заузете или удате. Жене схватају много ствари здраво за готово, то долази као освежење, нови опијајући мирис за којим треба трагати ... што више и дубље, покушавајући да се открије суштина, које заправо и нема (вратити се поново на горњи пасус о сексуалној играчки) , односно која је код сваког човека, како је природа уредила, мање више иста.

Зато жене треба да размисле о овом озбиљно, пре него што ступе у било какав контакт са било којим потпуно непознатим човеком преко интернета, ма како то изгледало невино ...

Посебно интернет игра велику улогу на којем свако може да се представи било како и свакојаке особе на њему вршљају, а где није директан контакт лице у лице, већ постоји могућност читања онога о чему жена пише и давање колико год хоћеш времена мушкарцу да се писање анализира, а затим представи себе жени по њеној мери, како би јој привукао пажњу.

Када ти привуче пажњу, временски те индоктринира и испипава ти пулс, да види докле су границе ... Ако је у питању сособа слабијег карактера, а он успео да привуче пажњу иако никад није виђен у природи, он те полако индоктринира, сходно жељама шта би с' тобом хтео да покуша.

У крајњој линији, све то води зависности од интернета – нестрпљиво проверавање сваких пола сата да ли је стигла порука и када стигне осећање узбуђења и благостања, потом олакшања, које додатно допуњава осећање зависности од интернета - непостојеће, виртуелне стварности.

Све је то мрак кроз који не може да се види ко је стварно с' друге стране - да ли је озбиљна, искрена особа или неко чудовиште, које ће да искочи из екрана једног дана и "поједе" твој живот .

Шта очекивати у наставку суђења Др. Војиславу Шешељу?

Мало шта ових дана има везе са правом и правдом када су у питању светска дешавања. Суђење Шешељу није само суђење човеку, оно се мора посматрати много шире и дубље – као суђење народу који он представља. Како ће се даље развијати и колико оно има везе са правдом?

Шешељево суђење има везе са међународном политиком и никакво везе са правдом. Штавише, управо из земаља које столећима истребљују друге народе, из којих се чује да има сувише становника на планети, да неке земље имају сувише територије – такве нације оснивају институције попут Хашког трибунала, да би контролисале народе који немају ништа заједничко са њиховим злочиначким подухватима. Да има везе са правдом, до сада би смо били сведоци суђењу нацијама које су извршиле злочин против цивила у многим земљама у свету, или би барем званичници тих земаља би били испитивани поводом тога што су били упознати са дешавањима, а нису предузели ништа да их спрече.

Др. Шешељ неће изаћи из Хага све док Запад односно неке од западних држава не поверују да су са Србијом „завршили посао“ и да нико не може да Србији поврати моћ, а то је уједињење србског народа.

Знајући да су квази демократски политичари у Србији лабаве политичке опције које се не могу упити код народа, они неће дозволити никоме супротно тој лабавој опцији да заузме политичку сцену Србије, јер би то вероватно значило домино ефекат, који би пољуљао све друге њихове намештене владе, попут црногорске и др. Смена про-западне власти у Србији и долазак на власт србских националиста би ојачала националистичке снаге у Босни, Хрватској и шире у региону, а што би даље пробудило србске националистичке тежње да сви Срби живе у једној држави.

Даље, то би проузроковало још непожељнију, по Запад,  природну тежњу србског народа – савез са православном Русијом. Тиме би се отргао један део великог народа и територије на Балкану и прикључио интересима велике Русије, а самим тим обезбедио мир Србији, који она од инвазије Турске наовамо није имала.

При томе би вероватно и у другим државама у региону, посебно православним, порасла жеља да им се прикључе.

Једини човек у Србији данас који може да доведе до таквог стања је Др. Војислав Шешељ.

Политичка анализа (пред)изборне фарсе и политичког деловања странака у Србији

 

Упрошћено можемо говорити о 2 различита типа политичких аналитичара у Србији данас:

1. Они који су зависни од различитих политичких, интересних и/или финансијских сфера.

2. Тзв. независни политички аналитичари.

И једни и други заслужују нашу критику, кренимо редом.

1. Ови појединци/организације раде/делују на бази неког унапред (ван Србије?) зацртаног плана. Можемо са сигурношћу тврдити да је са њима, а уз помоћ Запада, упорно, већ преко деценију, закопавана  слободна политичка мисао Србије. Уместо тога имамо оркестрирано истицање девијантних странки попут ДС, Г17, ЛДП и сл., које су по западним мерилима погодне за политички миље у Србији (док је стварност показала супротно – да су погубне по будућност Србије и српског народа). 

Улога Стратеџик Маркетинг-а, ЦЕСИД-а,  Душана Јањића и сличних аналитичара и политиколога, поред тога што снажно подржавају поменуте странке  и  сами су њихови симпатизери, јесте да обликују јавно мнење Србије и постигну такву перцепцију да се недвосмислено верује да поменуте странке имају изразито висок рејтинг, давањем неистинитих оцена о њиховој наводно високој популарности. Што би кулминирало закључком да само са таквим странкама има будућности. Они такође обликују слику које су странке погодне или не на политичкој сцени Србије, тј. које странке треба да постоје, а које треба елиминисати.

О овој групи аналитичара треба што више причати и критиковати њихово деловање, како би се тежило новим политичким мислима и покретима, које ће откопати слободну политичку мисао закопану погубним симбитичким деловањем Запада и оних који тренутно воде Србију.

2. Када говоримо о другој групи, морамо да се питамо у којој је мери њихов рад уопште сврсисходан. Њихова политичка анализа понекад има карактер навијања за спортски тим.

Верујем да је то из разлога што је политичко деловање странака у Србији обесмишљено до мере, да се њихово деловање своди на уткивање у:

[а] послушности западним менторима и/или
 [б] међусобно (болесно) утркивање ко ће освојити више поена/гласова бирача.

Тако је и постојање различитих политичких странака обесмишљено, јер оне данас постоје и делују за себе и због себе, а не због грађана.

Нажалост, политички аналитичари или уопште не говоре о томе или то недовољно истичу. Тако потпуно непримећене и непропраћене остају појаве као што су:

- недавни штрајк „глађу и жеђу” челника СНС-а је имао за последицу да су они који нису подржавали овај политички потез аутоматски сврставани у групу која подржава владајући режим;

- чињеница да је Путин посетио Србију и пружио руку сарадње Србији је малтене протумачено као подршка тренутном режиму (уместо спасавању Србије од очите пропасти);

- Ивица Дачић и његова коалиција - језичак на ваги који омогућава да она још увек има превагу у корист владајућег режима, изјављује да је његов циљ победа на изборима, а да ће након завршених избора одлучити с ким ће у коалицију (је ли то та «демократија» и удовољавање вољи и гласу народа?)

Данас се више нигде не може прочитати/чути да демократија подразумева да бирачи унапред знају с ким ће странка коју подржавају ићи у коалицију. Када рецимо идете у продавницу ципела, продавац вам нуди да пробате леву ципелу од неког модела, а ако сте задовољни и желите да је купите, он вам неће у кутију запаковати десну ципелу сасвим различитог модела. Па зар не би таква аналогија требало да буде заступљена и приликом избора странке коју ће неко подржати на изборима? Не дају бирачи странкама мандат да формирају власт са којима странке желе, а поготово не са онима са којима су у потпуној идеолошкој и политичкој супротности.

Да ли се улога бирача завршава код заокруживања са изборне листе, а све што се после тога дешава није под њиховом контролом и нема везе са бирачима, односном демократијом (влашћу народа)? Да ли је Запад, а не народ, фактор који утиче на формирање власти у Србији и одређује ко ће с ким у коалицију? Како је могуће да се Запад директно меша у унутрашње ствари Србије као суверене земље, дозвољавајући да амбасадори или бриселски званичници пред саме изборе долазе у Београд и отворено дају подршку њиховим политичким миљеницима (читај: послушницима)? 

Задатак је аналитичара, поред претходно наведеног, и да укажу на чињеницу да, под плаштом демократије, оснивање великог броја странака има за циљ искључиво расипање бирачког тела. Следствено томе, ако странка/странке које су по укусу Запада не освоје довољан број гласова да би самостално вршиле власт, на располагању су друге мање странке. Изванредан пример за то је опстајање Г17/УРС или СПО или сл. на српској политичкој сцени.

А када Запад учврсти своје странке на власти, да он настоји да уништи остале странке како не би изабране ометали на власти, попут захтева од ових дана да се парламентарно деловање у Србији сведе на 2-3 (про-америчке) странке, као и да се смањи број посланика.

Најзад, аналитичари би требало да истичу да су у крајњој линији 2 циља Запада у Србији:

1) учвршћивање њихових послушника на власти (анти-словенских и анти-православних);

 
2) уништавање жеље бирачима да излазе на изборе и да бирају – осликавање слике да се у ствари нико и не бира, да нема много избора ко ће владати, да су сви исти, да нема ко други да се изабере и сл. (одавно инсталиране, јасно препознатљиве западне пароле).

  

Ко би да гуши љубав Србије према Русији?

Било је и за очекивати да ће се „НАТО перјанице" у Србији узнемирити око Путинове посете од пре месец дана, па ми је због тога било занимљиво да прочитам у њиховом билтену (Русија: Митски савезник, Билтен Хелсиншког одбора, април 2011) како су ту посету доживеле и јесу ли се некако опоравиле од шока.

Дакле, по овим осведоченим русофобима (а ако су русофоби, онда су и србофоби, али то смо већ знали), Путинова посета је била радна, а не званична, чак се можда Путин и сам позвао у Београд. Режим је себе довео на моменте у позицију самопонижавања што је дозволио Путиново појављивање у јавности „kada su navijači na stadionu Crvene zvezde, u završnici međudržavne posete i u prisustvu pre­mijera Srbije Mirka Cvetkovića, ruskom premi­jeru klicali, i istovremeno pogrdnim izrazima vređali sopstvenog predsednika“.

На промоцији ставова Хелсиншког одбора одржаној у Шапцу, Латинка Перовић жали што Срби имају изврнуту перцепцију о блискости са Русијом, коју по њој не познајемо нити историјски, ни стварно. Смета јој што се уместо мита о Србији у ЕуРОБству гради мит о месту Србије на истоку.

Сазнајемо и да су нешто пре Путинове посете у јавност пуштене наводне америчке дипломатске белешке из 2009-те (процуреле из наравно веома поузданог извора званог Викиликс!) у којима се наводи да „Srbija nastavlja da veruje da ima ulogu mosta između Rusije i EU, zbog čega joj se u evropskim krugovima podsmevaju“.

По „хелсинкијанцима“, „stvarni efekat kratkotrajnog gostovanja ruskog premijera u Beogradu je prilično skroman” – у економском смислу. Потписана су само 3 не много значајна споразума, а није још потписан најављени споразум о стратешком партнерству.

По њима, Путин није био довољно јасан у ставу Русије према процесу евроатлантских интеграција Србије (!?).

Најзад, „хелсинкијанци“ мисле да је ова посета још једном показала располућеност Србије гледе њене стратешке припадности, а да подела на „slavenofile“ i „zapadnja­ke“ u Srbiji traje gotovo dva veka, па кажу: „Iako su građa­ni Srbije okrenuti Evropi, Srbija se teško osloba­đa orijentalnih odnosa i načina organizovanja političkog života“.

Зашто треба рећи Србин, а не Србијанац?

Две речи за један исти народ – Србин и Србијанац, с тим да је друга реч осмишљена ради раздвајања припадника истог народа - Срба. Не може у једном језику да буде више назива за исти народ који користи тај језик. Ионако имамо довољно подела.

Ако је Србија матица свих Срба у окружењу и у свету, србски народ из Србије не може се звати некад Срби, другом приликом Србијанци - већ само Срби, јер тај назив означава припаднике србског народа свуда, тј. Србија је отаджбина свим Србима.

Како у Србији живе Срби, тако сваки становник Србије треба да се такође зове Србин. При чему сваки становник Србије – Србин, не мора и бити припадник србског народа. Може бити и припадник неке националне мањине, у зависности од националног опредељења.

Неки кажу: Партократија - а ја кажем:



Англо-кратија, амеро-кратија, асхол-кратија, амебо-кратија;

Бандо-кратија, барабо-кратија, барби-кратија, беко-кратија, будало-кратија, безобразо-кратија;

Волим_непријатељо-кратија

Германо-кратија, гофно-кратија, гамадо-кратија, гузо-кратија, гангстеро-кратија;

Дрмо-кратија, дрко-кратија, деро-кратија, дракуло-кратија, давежо-кратија, дебило-кратија, джукело-кратија, ђубро-кратија, джумбусо-кратија;

Yебеш_народо_кратија

Који_ликови_Боже_нас_сачувај-кратија, костићо-кратија, кримо-кратија, курво-кратија, куку_мајко_ко_нас_води-кратија;

Лажо-кратија, лопужо-кратија, латино-кратија; лешинаро-кратија;

Љубигузо-кратија;

Масоно-кратија, мишковићо-кратија;

Незналицо-кратија; најки-кратија, нато-кратија ;

Преваро-кратија, п*дни_у_чабар-кратија; пи*киш_по_мени_а_тврдиш_да_пада_киша-кратија, памперс_политичаро-кратија, пинко-кратија;

Ретардо-кратија;

Сабљо-кратија, сорошо-кратија, смрадо-кратија, серо-кратија, србомрзо-кратија;

Тандара_мандаро-кратија; тресла_се_земља_родио_се_миш-кратија; татини_синови-кратија, трт_Миловане-кратија, туго-кратија;

Усташо-кратија, убицео-кратија, узqурцо-кратија;

Фармо-кратија;

Хебо_луд_збуњеног-кратија, хулигано-кратија, хапси_србе-кратија

Швабо-кратија, шито-кратија, шугаво-кратија.

Драма, комедија или трагедија у Србији?

Око тренутне политичке ситуације у Србији могли би смо се упитати да ли је у питању драма, комедија или трагедија, што још нисмо утврдили, иако ево већ увелико траје 2. чин.

Чини ми се као врхунац тренутног чина питање које је данас посланик Мартиновић упутио Драгану Шормазу, посланику СНС-а (који је напустио ДСС) у Скупштини Србије о томе шта ће у болници поред Томе доктор сексолог Јован Марић?

Ово што се тренутно догађа са СНС-ом изгледа ми као лоше режирана представа, због чега се и радња полако отима контроли ...

Имајући у виду неколико ствари:

- да је очито ДС-у драстично пао рејтинг

- да је овим СНС задао себи предсмртни ударац као озбиљном политичком играчу

- да је Коштуница исувише метиљав да би могао поново да глуми „вожда”

- да је Шешељ још увек у Шевенингену

- да о осталим странкама нема смисла ни потребе лупати главу

дакле имајући у виду ових неколико запажања о тренутној политичкој ситуацији у Србији, можемо ли претпоставити за кога се чисти терен?

А мисли ли тренутно ико о томе да Лавров долази за 3-4 дана у Србију?

Или би сви да гледају и 3. чин ове „шпанске сапунице“?

Ко треба да буде изабран за председника Руске Федерације 2012?

Наравно да је ово питање пре свега за становнике РФ, али судећи по писанијима по светским медијима изгледа да ова тема почиње да „сврби“ пре свега део света ван РФ, посебно у западном делу. Да ли је јасно зашто?

Ето, на читаву годину дана пре тог догађаја сведоци смо најблаже речено необичних дешавања.

Мислим да је то био Обамин потпредседник Бајден -

(којег су иначе ових дана снимили камером како дрема на завршници негог подужег Обаминог говора – да ли је у питању била досада или премор од презаузетости поводом мисије ширења америчке „демократије“ по свету – нису нас известили)

- у сваком случају извесно је да је један високи званичник УСА у недавној изјави поручио Путину да би било добро да се не кандидује на следећим изборима (!?).

Да ли сте чули икада од званичника Русије да је упутио поруку било којем председничком кандидату Америке, или било које друге земље, да треба или не да се појави као кандидат?

Да ли је ово пример врхунца примитивизма у вођењу спољне политике од стране Америке? Зар Америка не може да осмисли неко мало „суптилније“ понашање већ стално и изнова подсећа на своје каубојско порекло?

Иначе, цена барела (бурета на србском) нафте је ових дана око 120 долара, док је руски буджет пројектован вероватно на много нижем нивоу цене ове стратешке сировине, тако да можемо само претпоставити колики ће вишак у буджету остварити РФ у време док је Путин њен премијер – и само ради поређења: обратити пажњу на то колики ће дефицит буджета остварити УСА у 2011 па и по том основу поредити (не)успешност вођења ове земље.

Из мојих редова је јасно да је мој фаворит Путин, а с обзиром да ће идући председнички мандат трајати 6 година, мислим да Путин не би требало да се премишља око тога да евентуално то место у следећем мандату препусти Медведеву, јер би се могло десити – с обзиром да је 6 година дуг рок, да се на крају Меда претвори у неког другог Јељцина (наравно не по склоности ка пићу, већ по склоности да на све стране изјављује англо-американцима: I love you! ) 

Одлив мозгова из Србије

Три су стране проблема „одлива мозгова“ из Србије:

-         с једне стране су то огромна улагања наше сиромашне земље за финансирање у образовање младих стручњака (трошак који у крајњој линији сносе порески обвезници Србије)

-         са друге то што одласком школованих стручњака на рад у иностранство Србија не може да оствари користи од улагања у такав „ресурс“ нити да ужива плодове њиховог усавршавања који би се могли материјализовати кроз њихов рад и допринос техничко-технолошком, информационом  развоју, као и развоју високих технологија Србије, односно правном, економском, менаджерском, здравственом итд.

-          а са треће то што се другим земљама бесплатно поклања школовани кадар који ће бити, за ту земљу, већ формирана свежа радна снага која ће подизати ниво њиховог (а не србског) друштвеног производа; при чему је по правилу србска радна снага плаћена мање него стручњаци пореклом из тих земаља

Ако Србију школовање на пример електротехничког инжењера данас кошта око 300 хиљада долара, да ли се ико пита шта Србија има од толиког улагања ако исти након завршеног школовања оде на рад у иностранство без повратка?

Сигурно постоји више варијанти у осмишљавању начина да се организовано, преко одговарајућих државних институција, шаљу наши млади стручњаци на рад у иностранство.

Извесно постоји и могућност да се, с друге стране, испита заинтересованост других земаља за наше стручњаке, те на основу тога припреме и понуде одговарајући међудржавни споразуми.

Зашто да од „одлива србских мозгова“ има користи само нека ино-земља, а не и Србија која је формирала такав кадар?

Зашто цео проблем не поједноставизти и посматрати рецимо као трансфер фудбалера из једног фудбалског клуба у други? Ако при таквој трансакцији могу да зараде и фудбалер лично као и фудбалски клуб из којег он потиче, зашто то не би могло да буде и у случају било којих других србских „кадрова“ а који нису фудбалери?

Могуће је направити такозвана joint ventures улагања.

Или се може договорити учествовање у добити компанија у којима ти кадрови дају значајан допринос.

А кад се има у виду да наши стручњаци по правилу имају ниже плате у земљама у којима се запошљавају, државно ангажовање у њиховом запошљавању у иностранству би могло да има позитивне ефекте и на висину њихових плата.

Еколошка катастрофа на обали Дрине

Забележено сликом на путу од Малог Зворника ка Лозници, а врло вероватно да је слично и на другим местима ка Љубовији и Бајиној башти. На стотине килограма ђубрета које неописиво ружи обалу Дрине. Некада беше једна од најлепших река у Србији, ето како њена обала изгледа у 2011-тој.

Желимо туризам? А не радимо ништа поводом ове ругобе? Где је сад министар Дулић и чиме се он уопште бави када се не бави оваквим стварима, јер ово је својеврсна еколошка катастрофа на обали Дрине!

Прошле зиме је околина Дрине претрпела велике поплаве и нагомилано ђубре на њеној обали је вероватно последица тих временских непогода. Међутим, непогоде су минуле и - ко ће да организује чишћење обале србске реке?

Зашто се Србија бави само појавама које се дешавају у србским градовима? Шта је са Србијом ван Београда и Новог Сада, треба ли и тамо живот да постоји?

“Odysseus Dawn” in Libya

Whatever the internal political situation in Libya, it is a country of 6 million people people attacked by NATO- a force which has 700 million + inhabitants.

Because of the obvious weaknesses in relation to such a force and its appetites, Libya must defend itself and be defended.

Libya is attacked by a group of Western countries which will always find a reason to attack a small country and seize its wealth and territory, be it Iraq, Libya, Serbia, Afghanistan, Syria or Iran.

It is evident that small countries are not the problem, but the imperialist, colonialist, anti-democratic Western countries governing the world on their  terms not to be accountable to anyone.

Someone alike Putin in Serbia

I avoid to read Serbian pro-regime press in order not to be indoctrinated and programmed,  so I am always surprised when a powerful minority decides to "listen" what the majority wants. Thus Serbian newspaper "Blic" as of 26^th of March 2011 brings a portrait of Putin, by far the most favorite politician in Serbia -  and writes: For the West he is a "despot and a tyrant" and "reincarnation of the Stalin’s ruling era". For the vast majority of Russians he is "the embodiment of God's justice", the one that returned the country’s reputation, and people’s national pride and dignity.

This is how the West itself speaks of Putin - the British magazine "Time" declared Putin for the person of the year 2007 and wrote: "He has performed an extraordinary feat of leadership in imposing stability on a nation that has rarely known it and brought Russia back to the table of world power”.

It would be good to remember what Putin said in 2007 – here is a great Putin's speech at the Munich Conference 2007:   http://www.youtube.com/watch?v=ZlY5aZfOgPA

Now, compare it with, let’s say, any speech of Mr. Nikolich or Mr. Vucich from SNS party (Srpska napredna stranka) – as there is a rumor SNS party is intended to be brought to power once  when the current coalition in power go. For all of them it can be only said - we the Serbs are the most miserable people having such people to lead us.

If Putin was able to to put in order Russia - the largest country in the world with over 150 million people in just a few years, then you can imagine how easy would it be to fix the situation in Serbia with some 8 million inhabitants?

So I say: „Always choose the hardest way, you will never find your rivals there”.

Неко налик Путину у Србији

Не читам „жуту“ штампу и зато ме изненађује кад да моћна мањина реши да „ослушкује“ шта жели већина. Тако „Блиц“ од 26.03.2011. доноси портрет Путина, далеко најомиљенијег политичара у Србији, па каже: За Запад он је „деспот и тиранин“ као и „реинкарнација владара Стаљинове епохе“. За огромну већину Руса он је „отелотворење Божије правде“, онај који је земљи вратио углед, а народу национални понос и достојанство.

А како сам тај Запад збори о Путину? Британски часопис „Тime“ проглашавајући Путина га за личност године 2007 написао је: „He has performed an extraordinary feat of leadership in imposing stability on a nation that has rarely known it and brought Russia back to the table of world power.“

Треба послушати како говори Путин („чувени“ Путинов говор са минхенске конференције 2007.год): http://www.youtube.com/watch?v=ZlY5aZfOgPA  па упоредите са, рецимо, говорима Николића и Вучића из СНС-а - јесу ли нам беше СНС странка "намењена" једном кад  "жути" оду са власти? Ако да, онда могу само да кажем - јадан смо ми народ кад овакви треба да нас воде.

Ако је Путин могао да за само неколико година да доведе у ред највећу земљу на свету са преко 150 милиона становника, онда можете замислити колики није проблем средити стање у Србији са око 8 милиона становника.

И зато кажем: Молим те, појави се ниоткуда и среди сав овај хаос око нас.

У освиту „Одисејеве зоре“

Какво год било унутрашње политичко стање у Либији,

ради се о земљи у којој живи око 6 милиона становника,

која је нападнута од НАТО силе која броји преко 700

милиона становника.

Либија због своје слабости треба да се брани и одбрани

од НАТО-а и његових апетита.

Она је нападнута од групе земаља којима ће увек лако

бити да нађу разлог да нападну неку малу земљу да

би одузели њено богатство и територију, па биo то

Ирак, Либија, Србија, Авганистан, Сирија или Иран.

Нису мале земље проблем, већ империјалистичке,

колонијалистичке, анти-демократске силе које

уређују свет по свом укусу тако да не одговарају за

своје потезе никоме.