Упрошћено можемо говорити о 2 различита типа политичких аналитичара у Србији данас:
1. Они који су зависни од различитих политичких, интересних и/или финансијских сфера.
2. Тзв. независни политички аналитичари.
И једни и други заслужују нашу критику, кренимо редом.
1. Ови појединци/организације раде/делују на бази неког унапред (ван Србије?) зацртаног плана. Можемо са сигурношћу тврдити да је са њима, а уз помоћ Запада, упорно, већ преко деценију, закопавана слободна политичка мисао Србије. Уместо тога имамо оркестрирано истицање девијантних странки попут ДС, Г17, ЛДП и сл., које су по западним мерилима погодне за политички миље у Србији (док је стварност показала супротно – да су погубне по будућност Србије и српског народа).
Улога Стратеџик Маркетинг-а, ЦЕСИД-а, Душана Јањића и сличних аналитичара и политиколога, поред тога што снажно подржавају поменуте странке и сами су њихови симпатизери, јесте да обликују јавно мнење Србије и постигну такву перцепцију да се недвосмислено верује да поменуте странке имају изразито висок рејтинг, давањем неистинитих оцена о њиховој наводно високој популарности. Што би кулминирало закључком да само са таквим странкама има будућности. Они такође обликују слику које су странке погодне или не на политичкој сцени Србије, тј. које странке треба да постоје, а које треба елиминисати.
О овој групи аналитичара треба што више причати и критиковати њихово деловање, како би се тежило новим политичким мислима и покретима, које ће откопати слободну политичку мисао закопану погубним симбитичким деловањем Запада и оних који тренутно воде Србију.
2. Када говоримо о другој групи, морамо да се питамо у којој је мери њихов рад уопште сврсисходан. Њихова политичка анализа понекад има карактер навијања за спортски тим.
Верујем да је то из разлога што је политичко деловање странака у Србији обесмишљено до мере, да се њихово деловање своди на уткивање у:
[а] послушности западним менторима и/или
[б] међусобно (болесно) утркивање ко ће освојити више поена/гласова бирача.
Тако је и постојање различитих политичких странака обесмишљено, јер оне данас постоје и делују за себе и због себе, а не због грађана.
Нажалост, политички аналитичари или уопште не говоре о томе или то недовољно истичу. Тако потпуно непримећене и непропраћене остају појаве као што су:
- недавни штрајк „глађу и жеђу” челника СНС-а је имао за последицу да су они који нису подржавали овај политички потез аутоматски сврставани у групу која подржава владајући режим;
- чињеница да је Путин посетио Србију и пружио руку сарадње Србији је малтене протумачено као подршка тренутном режиму (уместо спасавању Србије од очите пропасти);
- Ивица Дачић и његова коалиција - језичак на ваги који омогућава да она још увек има превагу у корист владајућег режима, изјављује да је његов циљ победа на изборима, а да ће након завршених избора одлучити с ким ће у коалицију (је ли то та «демократија» и удовољавање вољи и гласу народа?)
Данас се више нигде не може прочитати/чути да демократија подразумева да бирачи унапред знају с ким ће странка коју подржавају ићи у коалицију. Када рецимо идете у продавницу ципела, продавац вам нуди да пробате леву ципелу од неког модела, а ако сте задовољни и желите да је купите, он вам неће у кутију запаковати десну ципелу сасвим различитог модела. Па зар не би таква аналогија требало да буде заступљена и приликом избора странке коју ће неко подржати на изборима? Не дају бирачи странкама мандат да формирају власт са којима странке желе, а поготово не са онима са којима су у потпуној идеолошкој и политичкој супротности.
Да ли се улога бирача завршава код заокруживања са изборне листе, а све што се после тога дешава није под њиховом контролом и нема везе са бирачима, односном демократијом (влашћу народа)? Да ли је Запад, а не народ, фактор који утиче на формирање власти у Србији и одређује ко ће с ким у коалицију? Како је могуће да се Запад директно меша у унутрашње ствари Србије као суверене земље, дозвољавајући да амбасадори или бриселски званичници пред саме изборе долазе у Београд и отворено дају подршку њиховим политичким миљеницима (читај: послушницима)?
Задатак је аналитичара, поред претходно наведеног, и да укажу на чињеницу да, под плаштом демократије, оснивање великог броја странака има за циљ искључиво расипање бирачког тела. Следствено томе, ако странка/странке које су по укусу Запада не освоје довољан број гласова да би самостално вршиле власт, на располагању су друге мање странке. Изванредан пример за то је опстајање Г17/УРС или СПО или сл. на српској политичкој сцени.
А када Запад учврсти своје странке на власти, да он настоји да уништи остале странке како не би изабране ометали на власти, попут захтева од ових дана да се парламентарно деловање у Србији сведе на 2-3 (про-америчке) странке, као и да се смањи број посланика.
Најзад, аналитичари би требало да истичу да су у крајњој линији 2 циља Запада у Србији:
1) учвршћивање њихових послушника на власти (анти-словенских и анти-православних);
2) уништавање жеље бирачима да излазе на изборе и да бирају – осликавање слике да се у ствари нико и не бира, да нема много избора ко ће владати, да су сви исти, да нема ко други да се изабере и сл. (одавно инсталиране, јасно препознатљиве западне пароле).
Нема коментара:
Постави коментар