Мушкарци, жене и интернет романса

Мушкарци - они који имају породицу, друге жене у великој већини посматрају као сексуалну играчку, част изузецима, што је можда и нормално, јер су мушкарци једноставно створени да **** жене, тако да кад и имају ванбрачну везу у највећем броју случајева они ипак остају са породицом и врло добро знају да развајају између породице и сласти. Чак и ако са женом у ванбрачној вези имају дете.

Мушкарци – sexual predators, чак и они који нису заузети, нису ништа бољи. Како мушкарци називају жене: рецимо "риба" .... а што је (погрдан) еуфемизам за шта? Прихваћен, нажалост, чак и од стране жена.

С друге стране, жене су очигледно "темпиране" од стране природе другачије.

Шта одговара жени? ....

Пажња .....

Женама ко поклони пажњу, лепе речи, комплименте - све то наизглед, жене се топе од задовољства, иако су можда заузете или удате. Жене схватају много ствари здраво за готово, то долази као освежење, нови опијајући мирис за којим треба трагати ... што више и дубље, покушавајући да се открије суштина, које заправо и нема (вратити се поново на горњи пасус о сексуалној играчки) , односно која је код сваког човека, како је природа уредила, мање више иста.

Зато жене треба да размисле о овом озбиљно, пре него што ступе у било какав контакт са било којим потпуно непознатим човеком преко интернета, ма како то изгледало невино ...

Посебно интернет игра велику улогу на којем свако може да се представи било како и свакојаке особе на њему вршљају, а где није директан контакт лице у лице, већ постоји могућност читања онога о чему жена пише и давање колико год хоћеш времена мушкарцу да се писање анализира, а затим представи себе жени по њеној мери, како би јој привукао пажњу.

Када ти привуче пажњу, временски те индоктринира и испипава ти пулс, да види докле су границе ... Ако је у питању сособа слабијег карактера, а он успео да привуче пажњу иако никад није виђен у природи, он те полако индоктринира, сходно жељама шта би с' тобом хтео да покуша.

У крајњој линији, све то води зависности од интернета – нестрпљиво проверавање сваких пола сата да ли је стигла порука и када стигне осећање узбуђења и благостања, потом олакшања, које додатно допуњава осећање зависности од интернета - непостојеће, виртуелне стварности.

Све је то мрак кроз који не може да се види ко је стварно с' друге стране - да ли је озбиљна, искрена особа или неко чудовиште, које ће да искочи из екрана једног дана и "поједе" твој живот .

Шта очекивати у наставку суђења Др. Војиславу Шешељу?

Мало шта ових дана има везе са правом и правдом када су у питању светска дешавања. Суђење Шешељу није само суђење човеку, оно се мора посматрати много шире и дубље – као суђење народу који он представља. Како ће се даље развијати и колико оно има везе са правдом?

Шешељево суђење има везе са међународном политиком и никакво везе са правдом. Штавише, управо из земаља које столећима истребљују друге народе, из којих се чује да има сувише становника на планети, да неке земље имају сувише територије – такве нације оснивају институције попут Хашког трибунала, да би контролисале народе који немају ништа заједничко са њиховим злочиначким подухватима. Да има везе са правдом, до сада би смо били сведоци суђењу нацијама које су извршиле злочин против цивила у многим земљама у свету, или би барем званичници тих земаља би били испитивани поводом тога што су били упознати са дешавањима, а нису предузели ништа да их спрече.

Др. Шешељ неће изаћи из Хага све док Запад односно неке од западних држава не поверују да су са Србијом „завршили посао“ и да нико не може да Србији поврати моћ, а то је уједињење србског народа.

Знајући да су квази демократски политичари у Србији лабаве политичке опције које се не могу упити код народа, они неће дозволити никоме супротно тој лабавој опцији да заузме политичку сцену Србије, јер би то вероватно значило домино ефекат, који би пољуљао све друге њихове намештене владе, попут црногорске и др. Смена про-западне власти у Србији и долазак на власт србских националиста би ојачала националистичке снаге у Босни, Хрватској и шире у региону, а што би даље пробудило србске националистичке тежње да сви Срби живе у једној држави.

Даље, то би проузроковало још непожељнију, по Запад,  природну тежњу србског народа – савез са православном Русијом. Тиме би се отргао један део великог народа и територије на Балкану и прикључио интересима велике Русије, а самим тим обезбедио мир Србији, који она од инвазије Турске наовамо није имала.

При томе би вероватно и у другим државама у региону, посебно православним, порасла жеља да им се прикључе.

Једини човек у Србији данас који може да доведе до таквог стања је Др. Војислав Шешељ.

Политичка анализа (пред)изборне фарсе и политичког деловања странака у Србији

 

Упрошћено можемо говорити о 2 различита типа политичких аналитичара у Србији данас:

1. Они који су зависни од различитих политичких, интересних и/или финансијских сфера.

2. Тзв. независни политички аналитичари.

И једни и други заслужују нашу критику, кренимо редом.

1. Ови појединци/организације раде/делују на бази неког унапред (ван Србије?) зацртаног плана. Можемо са сигурношћу тврдити да је са њима, а уз помоћ Запада, упорно, већ преко деценију, закопавана  слободна политичка мисао Србије. Уместо тога имамо оркестрирано истицање девијантних странки попут ДС, Г17, ЛДП и сл., које су по западним мерилима погодне за политички миље у Србији (док је стварност показала супротно – да су погубне по будућност Србије и српског народа). 

Улога Стратеџик Маркетинг-а, ЦЕСИД-а,  Душана Јањића и сличних аналитичара и политиколога, поред тога што снажно подржавају поменуте странке  и  сами су њихови симпатизери, јесте да обликују јавно мнење Србије и постигну такву перцепцију да се недвосмислено верује да поменуте странке имају изразито висок рејтинг, давањем неистинитих оцена о њиховој наводно високој популарности. Што би кулминирало закључком да само са таквим странкама има будућности. Они такође обликују слику које су странке погодне или не на политичкој сцени Србије, тј. које странке треба да постоје, а које треба елиминисати.

О овој групи аналитичара треба што више причати и критиковати њихово деловање, како би се тежило новим политичким мислима и покретима, које ће откопати слободну политичку мисао закопану погубним симбитичким деловањем Запада и оних који тренутно воде Србију.

2. Када говоримо о другој групи, морамо да се питамо у којој је мери њихов рад уопште сврсисходан. Њихова политичка анализа понекад има карактер навијања за спортски тим.

Верујем да је то из разлога што је политичко деловање странака у Србији обесмишљено до мере, да се њихово деловање своди на уткивање у:

[а] послушности западним менторима и/или
 [б] међусобно (болесно) утркивање ко ће освојити више поена/гласова бирача.

Тако је и постојање различитих политичких странака обесмишљено, јер оне данас постоје и делују за себе и због себе, а не због грађана.

Нажалост, политички аналитичари или уопште не говоре о томе или то недовољно истичу. Тако потпуно непримећене и непропраћене остају појаве као што су:

- недавни штрајк „глађу и жеђу” челника СНС-а је имао за последицу да су они који нису подржавали овај политички потез аутоматски сврставани у групу која подржава владајући режим;

- чињеница да је Путин посетио Србију и пружио руку сарадње Србији је малтене протумачено као подршка тренутном режиму (уместо спасавању Србије од очите пропасти);

- Ивица Дачић и његова коалиција - језичак на ваги који омогућава да она још увек има превагу у корист владајућег режима, изјављује да је његов циљ победа на изборима, а да ће након завршених избора одлучити с ким ће у коалицију (је ли то та «демократија» и удовољавање вољи и гласу народа?)

Данас се више нигде не може прочитати/чути да демократија подразумева да бирачи унапред знају с ким ће странка коју подржавају ићи у коалицију. Када рецимо идете у продавницу ципела, продавац вам нуди да пробате леву ципелу од неког модела, а ако сте задовољни и желите да је купите, он вам неће у кутију запаковати десну ципелу сасвим различитог модела. Па зар не би таква аналогија требало да буде заступљена и приликом избора странке коју ће неко подржати на изборима? Не дају бирачи странкама мандат да формирају власт са којима странке желе, а поготово не са онима са којима су у потпуној идеолошкој и политичкој супротности.

Да ли се улога бирача завршава код заокруживања са изборне листе, а све што се после тога дешава није под њиховом контролом и нема везе са бирачима, односном демократијом (влашћу народа)? Да ли је Запад, а не народ, фактор који утиче на формирање власти у Србији и одређује ко ће с ким у коалицију? Како је могуће да се Запад директно меша у унутрашње ствари Србије као суверене земље, дозвољавајући да амбасадори или бриселски званичници пред саме изборе долазе у Београд и отворено дају подршку њиховим политичким миљеницима (читај: послушницима)? 

Задатак је аналитичара, поред претходно наведеног, и да укажу на чињеницу да, под плаштом демократије, оснивање великог броја странака има за циљ искључиво расипање бирачког тела. Следствено томе, ако странка/странке које су по укусу Запада не освоје довољан број гласова да би самостално вршиле власт, на располагању су друге мање странке. Изванредан пример за то је опстајање Г17/УРС или СПО или сл. на српској политичкој сцени.

А када Запад учврсти своје странке на власти, да он настоји да уништи остале странке како не би изабране ометали на власти, попут захтева од ових дана да се парламентарно деловање у Србији сведе на 2-3 (про-америчке) странке, као и да се смањи број посланика.

Најзад, аналитичари би требало да истичу да су у крајњој линији 2 циља Запада у Србији:

1) учвршћивање њихових послушника на власти (анти-словенских и анти-православних);

 
2) уништавање жеље бирачима да излазе на изборе и да бирају – осликавање слике да се у ствари нико и не бира, да нема много избора ко ће владати, да су сви исти, да нема ко други да се изабере и сл. (одавно инсталиране, јасно препознатљиве западне пароле).