У време „ружичасте револуције“ у Србији (како су својевремено популарно називани улични демоНкратски протести), сећам се да ме је више од трешења прашине са тепиха и стаза комшинице која је живела изнад моје породице (па мало улево :) и непогрешиво падање исте прашине на нашу терасу, живцирало њено доследно лупање у лонце и шерпе, увек и тачно по отпочињању чувеног Дневника у 19:30.
За разлику од мене, мој млађи брат је често одлазио на уличне протесте, на које је редовно водио и нашег пса, због чега је (тачније звиждаљки, петарди и сличних направа које су том приликом коришћене), касније тај до тада умиљати створ – иначе по раси ловачки пас (дакле ваљда урођено „имун“ на изненадне звуке, како сам веровала), постао крајње „неуротичан“ – дрхтао је до краја живота беспомоћно на сваки иоле јачи звук.
(Хаха! Задовољство је кад човек себи да мало одушка, зар не? Макар то не имало никакве ефекте на будуће историјске догађаје.)
Недавно ми је отац препричао „цртицу из свог живота“ тадашњег времена. Наиме, он се сваког дана враћао са посла кући пешке, јер су у граду били заустављени сви облици превоза због тадашњих свакодневних уличних демонстрација и сличних манифестација (за чије организовање је тадашња америчка администрација, по сопственом признању, званично потрошила око 45 милиона долара – вероватно се ради о цифри бар неколико пута већој од наведене; но, свеједно, то је та мизерна цена онога неупоредиво вреднијег што су добили заузврат – цена наше слободе). Једног дана му је изгледа „пукао филм“ и он се, гледајући девојку која насупрот њега пролази у „протестној шетњи“, лупајући у „некакву прангију“ (како он каже), обратио девојци следећим речима: „Много би било корисније када би сте, девојко, то звоно ставили себи око врата“.
(Хаха! Задовољство је кад човек себи да мало одушка, зар не? Макар то не имало никакве ефекте на будуће историјске догађаје.)
Ипак, причица се не завршава на томе. Мој отац каже да је његова порука ипак могла имати неког ефекта, али авај само по њега :) Наиме, демоНкратски „редари“, чувши његове речи, пришли су му и тражили да се одмах удаљи (од тих наступајућих модерних, напредних, демократских снага које ће из корена променити тадашње назадно друштво ...??? или беше обрнуто? ).
П.С.
Може сада актуелни председник Србије Борис Тадић и његова демоНкратска камарила, на вјек и вјеков да поручују преко јавног сервиса који сам преименовала у „Ваше је право да ништа не знате“ да није ИЗДАЈНИК; Руси су рекли ДА ЈЕСТЕ.
Погледајте и сами:
А АКО РУСИ ТО ЈАВНО КАЖУ, КО СМО МИ ДА СЕ ТОМЕ ПРОТИВИМО?
♦
Нажалост, многи нису били у стању да предвиде овакав расплет догађаја 12 година раније. Част изузецима!
А неки, истина овога пута у много мањем броју, нису у стању да њихове последице реално сагледају ни данас.
Нема коментара:
Постави коментар